Jedan mladić imao je veliku porodicu. Svi su živeli u jednoj kući. U kući je vladala sloga i mir i međusobno poštovanje. Sve dok jednog dana, mladić nije počeo da se žali na svoj položaj u kući.
Svima je pričao kako nema privatnosti, kako uvek mora da se bori za svoje mesto i kako nikad nema mira.
Svi su mu drugi smetali i na sve je bio ljut.
Kada je to čula stara baka, pozvala je mladića u svoju sobu.
Rekla mu je: većina mladih ljudi u početku teže da žive sami, da im niko ne bi smetao, ali pre nego što se rešiš na taj korak, moram da ti ispričam jednu priču.
Mladić se nasmeja i reče: bako pa ja sam prerastao to, kasno je za priče.
Baka se samo nasmeja pa reče: za pravu priču nikad nije kasno i poče da govori:
U jednoj gustoj šumi živelo je jedno mlado drvo, koje je niklo na mestu jednog starog oborenog drveta i celi život se probijalo kroz krošnje. Nikada nije imalo dovoljno svetla, kiše i hranjivih sastojaka koje zemlja pruža. Zbog gustine drveća sve je to odlazilo na druga stabla.
Neka stabla su bila nasilna i udarala su ga svojim granama, krala mu sunčevu svetlost i čak se po nekad oslanjala na njega. Mlado drvo je počelo vremenom biti jako tužno i depresivno.
Tad se stade moli Bogu da da ga oslobodi drugih stabala da i ono oseti slobodu i izobilje koje se mu druga stabla uskraćuju.
Videvši to Bog, smilova na njegovu tugu i sva ostala stabla su nestala, ostalo je samo.
Kilometrima u daljini nije bilo ni jednog drveta.
Sunce, kiša, sva zemlja, sve je to sad bilo njegovo. Od sreće raširilo je svoje grane i uživalo u svojoj slobodi.
Trajalo je to neko vreme dok nije počeo duvati jak vetar, koji se polako pretvarao u oluju.
Bez drveća oko njega da ga zaštiti, silina vetra je bez muke počela savijati mlado stablo.
Tada je drvo poželelo da oko njega stoji bar još neko stablo na koje se može osloniti da ga vetar ne bi polomio. Setilo se i onih stabala koja su se na njega naslanjala i udarala ga svojim granama i tek sad je videlo zašto su ona to radila.
Sve muke i problemi koje su mu stabla zadavala u tom trenutku su bili nevažni.
Mnogo se pokajalo i ponovo se poče moliti Bogu da mu vrati onu staru šumu.
Tada mu Bog reče: moje mlado drvo, niko bolje od mene ne zna šta je tebi potrebno. I muke i problemi tu su da bi te oblikovali i naterali da porasteš. Zar bi se ti uopšte trudio da rasteš, da oko tebe nisu stajale senke drugog drveća?
Ostalo bi malo drvce koga bi lako divljač iz šume obrstila i mali vetar polomio. Sve što se nalazi tu oko tebe, nalazi se zbog tvog dobra.
Zato nikad nemoj da posumnjaš u to.
Mladić je dugo razmišljao i na kraju se nasmeja i poljubi svoju baku.
Oluje života su jake i silne i što više ljudi imamo oko sebe, lakše ih možemo prebroditi. Nije važno kakvi su ljudi, oni su tu sa razlogom.
